ZENSKI RODOSLOV-LJILJANA DJUROVIC HABJANOVIC

PRE rav­no de­set go­di­na, na da­na­šnji dan, no­vi­ne su u tri re­da na­ja­vi­le da će "Na­rod­na knji­ga" či­ta­o­ci­ma pred­sta­vi­ti no­vi ro­man Lji­lja­ne Ha­bja­no­vić-Đu­ro­vić "Žen­ski ro­do­slov". Ni­je bi­lo na ve­li­ka zvo­na, iako je autor­ka već bi­la po­znat pi­sac. Ali ni me­sec da­na ka­sni­je već je na­ja­vlje­no dru­go iz­da­nje ovog de­la, da bi ih do ok­to­bar­skog saj­ma knji­ga bi­lo ukup­no osam!Od ta­da do da­nas "Žen­ski ro­do­slov" ne­pre­kid­no je best­se­ler knji­ga. I sa­ma autor­ka za­mi­sli se kad je za­pi­ta­ju ko­li­ko je njen ro­man imao iz­da­nja do da­nas. Ali zna se da ga je za de­ce­ni­ju ku­pi­lo 150.000 či­ta­la­ca. A ni­je se pro­da­vao na ki­o­sci­ma.On je iz­me­nio vaš knji­žev­ni ži­vot i po­stao fe­no­men u knji­žev­nom ži­vo­tu Sr­bi­je. Na­ma ni­je la­ko da shva­ti­mo u če­mu je taj­na taj­na "Žen­skog ro­do­slo­va". A Va­ma? - pi­ta­mo Lji­lja­nu Ha­bja­no­vić-Đu­ro­vić.- O taj­ni "Žen­skog ro­do­slo­va" sva­ka­ko bi vi­še ume­li da ka­žu či­ta­o­ci ne­go ja. Ni da­nas, po­sle de­set go­di­na, ja ni­sam pot­pu­no si­gur­na za­što či­ta­o­ci to­li­ko vo­le tu knji­gu. Mi­slim da su raz­lo­zi po­me­ša­ni, i če­sto sa­svim lič­ni. Da­la sam Vam de­se­ti­nu od ne­ko­li­ko sto­ti­na nji­ho­vih pi­sa­ma. I, vi­de­li ste, že­ne ovaj ro­man na­zi­va­ju "žen­skom bi­bli­jom" i za­i­sta ga do­ži­vlja­va­ju kao al­ma­nah žen­ske sud­bi­ne, a opi­sa­ne si­tu­a­ci­je i ose­ća­nja pre­po­zna­ju kao sop­stve­no is­ku­stvo. Mu­škar­ci, pak, go­vo­re da je to "ro­do­slov na­še pro­šlo­sti" i u ju­na­ki­nja­ma ro­ma­na pre­po­zna­ju že­ne ko­je vo­le - part­ner­ke, ali i maj­ke, se­stre, kće­ri. Sva­ko ima svoj raz­log za­što vo­li "Žen­ski ro­do­slov". Ali, vo­le ga, a to je je­di­no va­žno."Žen­ski ro­do­slov" je deo tri­lo­gi­je. I ro­ma­ni "Ana Ma­ri­ja me ni­je vo­le­la" i "Iva" ta­ko­đe su ima­li uspe­ha kod či­ta­la­ca, ali ma­nje ne­go "Ro­do­slov".- Či­ta­o­ci su ti ko­ji bi­ra­ju, i sa­mo oni zna­ju za­što im je bli­ža jed­na ne­go ne­ka dru­ga knji­ga. Ali, mo­ram da do­dam, i ove knji­ge ži­ve. Od ka­da sam sa­ma svoj iz­da­vač, da­kle od ma­ja 2003. go­di­ne, pro­da­to je po 9.000 pri­me­ra­ka ovih ro­ma­na. A, da pod­se­tim, te knji­ge su ne­pre­sta­no pred či­ta­o­ci­ma du­go go­di­na: "Ana Ma­ri­ja me ni­je vo­le­la" od 1991, a "Iva" od 1994. go­di­ne. I one su ima­le svo­ja ino­stra­na iz­da­nja, a u to­ku su pre­vo­di na još ne­ke je­zi­ke.Ko­li­ko su u Va­šem knji­žev­nom uspe­hu po­mo­gle, a ko­li­ko od­mo­gle lič­no­sti iz po­li­tič­kog ži­vo­ta?- Lič­no­sti iz po­li­tič­kog ži­vo­ta, ni onog ne­ka­da­šnjeg, ni ovog sa­da­šnjeg, ni­su ima­le, ni­ti ima­ju, uti­ca­ja na moj knji­žev­ni uspeh. Naj­bo­lji do­kaz za to je kon­ti­nu­i­tet tog uspe­ha za po­sled­njih de­set go­di­na. Mi­slim da bi bo­lji sa­go­vor­ni­ci o ovoj te­mi bi­li pi­sci vi­so­ki funk­ci­o­ne­ri po­li­tič­kih par­ti­ja, go­vor­ni­ci sa pred­iz­bor­nih sku­po­va, glum­ci u spo­to­vi­ma pred­sed­nič­kih kan­di­da­ta, po­seb­no oni me­đu nji­ma ko­ji su, za­hva­lju­ju­ći tim ak­tiv­no­sti­ma, po­sta­li am­ba­sa­do­ri, ured­ni­ci u me­dij­skim ku­ća­ma, di­rek­to­ri bi­bli­o­te­ka i osta­lih na­ci­o­nal­nih usta­no­va kul­tu­re, čla­no­vi ko­mi­si­ja za ot­kup knji­ga, te su ta­ko ste­kli mo­guć­nost da za­du­žu­ju i odu­žu­ju se.Knji­žev­na kri­ti­ka se još ni­je ozbilj­no po­za­ba­vi­la Va­šim knji­žev­nim de­lom. Ka­ko to ob­ja­šnja­va­te? Šta mi­sli­te o na­šoj knji­žev­noj kri­ti­ci?- Ne mo­že se go­vo­ri­ti o knji­žev­noj kri­ti­ci u glo­ba­lu. Kao što ima­mo raz­li­či­te pi­sce, ima­mo i raz­li­či­te kri­ti­ča­re. Ne­ki od njih su po­hval­no oce­ni­li, čak na­gra­di­li, moj rad. Dru­gi su ga pre­ću­ta­li. U okvi­ru ovog in­ter­vjua ne­mam do­volj­no pro­sto­ra da na pra­vi na­čin, i sve­o­bu­hvat­no, iz­ne­sem svo­je mi­šlje­nje o knji­žev­noj kri­ti­ci. Sa­mo da do­dam: sva­ko od nas ra­di ona­ko ka­ko ume, i ka­ko mo­ra. Učin­ke nam me­ri jav­nost, a me­ri­će ih i po­tom­ci.Či­ta­o­ci su, pak, Va­še bla­go. Raz­mi­šlja­te li o nji­ma dok pi­še­te, ima­te li cilj­nu gru­pu či­ta­la­ca, ili mi­sli­te da Vas o nji­ma zbli­ža­va ne­što dru­go?- Či­ta­o­ci su mi ve­o­ma va­žni, za­hva­lju­ju­ći nji­ma ja po­sto­jim kao pi­sac. Ali, dok pi­šem, ne mi­slim na či­ta­o­ce. Mi­slim sa­mo na ju­na­ke svo­je knji­ge, na pri­ču, i pot­pu­no sam po­sve­će­na za­dat­ku i po­tre­bi da ono što je, mi­lo­šću Bož­jom, do­pr­lo do me­ne, pre­ne­sem ka­ko naj­bo­lje umem. Mo­lim se da ne iz­ne­ve­rim po­ve­re­nje Ono­ga ko­ji mi je dao ta­le­nat, zdra­vlje, po­ro­di­cu i uslo­ve za rad, i da ono što stvo­rim bu­de naj­bli­že ono­me što taj Da­ro­da­vac od me­ne oče­ku­je. Jer ta­ko oprav­da­vam mi­lost ko­ja mi je da­ta.Svo­je­vre­me­no ste na­ja­vi­li na­sta­vak "Žen­skog ro­do­slo­va" i po­vra­tak is­po­ved­noj pro­zi.- Tač­no je, na­ja­vi­la sam na­sta­vak is­po­ved­nog ci­klu­sa, da­kle ro­ma­na "Ana Ma­ri­ja me ni­je vo­le­la","Iva" i "Žen­ski ro­do­slov". Bi­će to knji­ga o ras­pa­du Ju­go­sla­vi­je, ze­mlje ko­ju sam vo­le­la. Na­dam se da će mi Bog da­ti zdra­vlje i sna­gu da na­pi­šem knji­gu či­ji će me sva­ki red bo­le­ti kao ži­va ra­na.