Spletkarenje sa sopstvenom dušom (M. Jovanović) - odlomak-Nekada davno, živela jedna tužna devojka...-A zašto je bila tužna?-Polako, nemoj me odmah prekidati, sve ću da ti ispričam po redu.Zato što je bila usamljena i bez ikoga na svetu...-Je l' ni mamu nije imala?-Nije imala nikog, sama samcita. Sedela jednog dana ta tužna devojka na obali sinjeg mora.- A zašto sinjeg, kad je more plavo?-Dobro, plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju. Kako se ona igrala sa kamenčićima, on reši da jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela, snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja.- A ona?- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo.- I onda?- Išla tako, išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini, i pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad, ali više nije mogla da ga nađe.- A sutra , kada je bio dan, je l' ga onda našla?- Nije, more ga je odnelo sa sobom.Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi, šta je sad ovo?)- A zašto ga je more odnelo?- Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, a ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela još. Ali tu nije kraj bajke. More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga sačuva.- A meni je,ipak, žao i one devojke što ga je izgubila - kaze pospani glasić.( I meni je.)- Šta je sa njom dalje bilo?- Ne znam. Nije ni važno; samo ti lepo sanjaj.(Znam, ostala je na obali i još uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen).
a u Glavnom gradu.
a u Glavnom gradu.
Нема коментара:
Постави коментар